..

Jednom, bio sam mali, živo se sjećam. Trčali smo nekim livadama, brdima kod Knina. Sreo sam, dakle, čobana. Svirao je frulu i htio sam da me nauči.

“Jebeš frulu, mali” rekao je tonom koji nisam do tada bio čuo. Sve je u njemu bilo, i otac i mati i ta livada i njegove ovce i sunce i taj dan i, ne odrješitost, nego jasnoća sita nebitnog. Sve.

“Nauči ti svirat samog sebe. Prati ton te frule, niko drugi nema takvu. Drugo ti ne treba.”

Tada sam bio razočaran. Htio sam frulu. Kasnije i mnoge druge stvari. Toliko razočaran da sam četrdeset godina pokušavao shvatiti. Jer sam mislio da moram shvatiti. Shvatiti i steći. Dok nisam odustao i počeo jednostavno slušati ton. Sve je bio rekao.